Da li je kolekcionarstvo hobi ili mi ipak treba psihoterapeut?

Kolekcionarstvo se najčešće povezuje sa skupocenim umetničkim delima ili istorijskim predmetima koja će se u jednom trenutku naći u muzejima ili prodati skupo na Ebay-u. Međutim, istina je često drugačija, mnogi kolekcionari se skupljanjem ne bave zbog finansijske, već emotivne satisfakcije i mnoge od kolekcionarskih predmeta nikada neće prodati.

Skupljanjem, kolekcionari ponovo žive svoja detinjstva, određene istorijske epohe sa kojima se identifikuju, ali često to rade i iz samog uživanja u „lovu“. Skupljanje je nekome životni poziv, pun zanimljivih događaja, lov na predmete koji se nikad ne završava.

Uteha, opsesija ili nešto sasvim treće

Psiholozi i psihoterapeuti kažu da skupljanje može pružiti psihološku sigurnost kolekcionaru, nadomeštajući mu deo bića za koji skupljač smatra da mu nedostaje. Isto tako, kolekcija predstavlja mali svet koji je za kolekcionara zona sigurnosti, u kojoj nema nesigurnosti, iznenađenja i strahova.

Prema istraživanjima, trećina populacije u Evropi nešto skuplja. Neko skuplja predmete sa oznakom svog omiljenog sportskog tima, i u tom slučaju možemo govoriti o skupljanju radi iskazivanja odanosti i pripadnosti svom klubu. S druge strane, postoje i kolekcionari retkih stvari, poput poštanskih markica, koje možemo opisati kao opsesivne skupljače.

Jedno objašnjenje za kolekcionarstvo koje nam nudi psihologija je to da nevoljena deca traže utehu u akumuliranju stvari; drugo je da je skupljanje motivisano egzistencijalnom neizvesnošću -  skupljanje, produžetak našeg identiteta, nastavlja da živi i nakon nas. U skorije vreme, teoretičari evolucije čak veruju da je, istorijski, skupljanje bilo način da čovek privuče potencijalnog partnera, pokazujući da je sposoban da akumulira resurse.

Psihologija i psihoterapija prepoznaju i tzv. „efekat vlasništva“, koji opisuje našu sklonost da stvari više vrednujemo onda kada ih posedujemo. Naravno, tu je i koncept „zaraze“ – neki skupljači su privučeni određenim predmetima jer ih posmatraju neodvojivo od osobe koja ih je prethodno posedovala.

Treba li mi psihoterapeut ili ga već imam u kolekciji?

Prilikom tretmana opsesivnog skupljanja psihoterapeuti najčešće polaze od Frojda, i njegove psihoanalitičke teorije. Oni najčešće naglašavaju kontrolišuću i impulsivnu mračnu stranu skupljanja, potrebu ljudi da imaju „predmet obožavanja“. Ova želja za obožavanjem i navika za skupljanjem počinje našim rođenjem. Dete prvo želi emotivno i fizičko posedovanje koje ostvaruje putem sisanja majčinog mleka, zatim posedovanjem ćebeta ili jastuka kojim dete nadomešta udobnost i sigurnost. Na isti način funkcionišu i plišane igračke koje dete skuplja i drži uz sebe kako bi zaspalo u osećaju emotivne sigurnosti. Vidimo da ranjivo dete ima osećaj sigurnosti kontrole nad ovim stvarima koji stiče činom posedovanja.

Imajte na umu i da su mnoge istorijske ličnosti skupljale stvari, i to mnogo vrednije nego što je to uobičajeno. Jedan od poznatijih bio je Napoleon Bonaparta, koji je imao interesantan hobi skupljanja teritorija okolnih država. Ova nezgodna navika poslužila je stvaranju novog termina u psihologiji - „Napoleonov kompleks“ koji karakteriše kompenzovanje fizičkih nedostataka putem agresivnog ili dominantnog društvenog ponašanja. Možemo samo da nagađamo da li je ovaj poremećaj samom Napoleonu pomogao u osvajanju novih teritorija, ali sa sigurnošću možemo da kažemo da bi mu psihoterapeut pomogao da doživi duboku starost.